Da li pišete iz istog razloga zbog kog ste ubijali žabe, gospodine Sabo?

     Roman Sabo je stao prvi put sam pročitala pre četiri godine. Dugo sam bila pod utiskom. Knjiga me je potresla, prevrnula naglavačke. Drugačije se ne možete osećati pošto pročitate roman napisan iz potrebe za suočavanjem sa samim sobom i posledicama nesreće koja je zadesila i autora i junaka.

    Zašto je pisac Sabo stao? Zato što je njegova žena umrla. Smrt žene predstavlja nepremostivu prepreku. Ipak, ona se mora savladati. Tugovati se mora, ali se mora i pisati i živeti.

 

On (…) naime, veruje da sve što se piše ima autobiografski karakter. (…) Jasno mu je i da ne sme da smetne s uma pri tom sedenju za belim ekranom kompjutera i tarapeutsku stranu svoje želje za pisanjem. (Sabo je stao, Oto Horvat, Agora, Zrenjanin, Novi Sad, 2015, str. 17.)

 

     Dakle, pisanje je egzistencijalna potreba. Pišem – postojim. Pišem – pratim tok misli, otkrivam i dolazim do zaključka. Pišem – želim da prevaziđem problem, želim da se pokrenem.

       A kako početi? Od početka. Kroz razgovor sa samim sobom.

    Upravo tako počinje roman Ota Horvata, koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2014. godine. Roman je sastavljen od poglavlja sa naslovima-pitanjima koja navode junaka da priča/piše. Prvi naslov glasi: Počnite, gospodine Sabo! I problem se javlja odmah tu, na početku. Ko kome govori da počne? Kako priča odmiče, saznajemo da se radio o intervjuu pripovedača sa piscem i da su pripovedač i pisac ista osoba. Sabo posmatra sebe i sam sebe vodi kroz iskustva, sećanja, kroz priču koju donosi nama.

     Glavnu temu smo već pomenuli. U pitanju je smrt žene, ali i smrt oca koja ga je takođe obeležila. Kako pisati o tako velikim stvarima? Problem u pisanju o smrti je u tome što je pisac uvek posmatrač. Za pisanje o njoj njemu nedostaje iskustvo. Zato Sabo kaže kako nije video smrt. Ona je uzela osobe koje voli, a njemu je ostavila njihovo odsustvo. Sabo jedino može da piše o posledicama smrti i o prošlosti. O odsustvu, praznini, o nekadašnjem životu, o mrtvoj dragoj, porodici i o pisanju.

      Smrt je od detinjstva za glavnog junaka predstavljala užas. Zbog toga, zbog svesti koja je posledica bajki, knjiga, svinjokolja, on je kao dečak ubijao nemilosrdno žabe i belouške, u nadi da iskupljuje živote najdražih. U nadi da vara smrt.

     Ipak, nije mogao da je spase. Umirala je pred njegovim očima, zbog čega on sebe smatra izdajicom. Pa zašto Sabo piše? Može li pisanjem kupiti život? Može li sebe i druge zaštititi od smrti, od zaborava? Da li je pisanje poduhvat gordog čoveka, koji u svakom slučaju biva uzaludan?

 

Kada već nije u stanju da išta promeni u realnosti koju živi, prepušta se književnosti, fikciji u kojoj je on, ima osećaj, ponovo on kakvim se poznaje. (Sabo je stao, str. 99)

 

     Da, Sabo je još iz knjiga saznao za zlo u svetu – za tugu, bol i smrt. Ali on opet u tim knjigama traži spas. Jer je spas u stvaranju, u zarobljenim trenucima među koricama, u uhvaćenim pričama, životima, poput onih na fotografijama koje svedoče o jednom od lepših trenutaka u životu junaka. Samim tim, roman se ne svodi samo na dane koje je provodio sa A. dok je umirala. Niti se poglavlja nižu hronološki. Ovaj roman je sastavljen iz sećanja, priča, razmišljanja, povezanih tematski.

 

     Iako je Oto Horvat pre svega poznat kao pisac poezije, napisao je divno prozno delo koje obiluje lirskim elementima. Žanrovski bismo roman mogli da odredimo kao kombinaciju autobiografskog i metapoetičnog romana. Verujem da je ova kombinacija pobednička, jer je po formi i sadržini najbliža doživljenom.

 

Forma, (…) za kojom traga, trebalo bi da mu dozvoli da se približi onom realno doživljenom, iako nijedna od formi koju poznaje, u suštini, ne može da bude verni otisak realno doživljenog. (Sabo je stao, str. 17.)

 

     Roman ima otvoren kraj. Završava se pitanjem na koje ne dobijamo odgovor – Da li je ovo sve za danas, gospodine Sabo? Ovo je odličan postupak koji svedoči o tome da se tuga zadržava u čoveku i da će joj se pojedinac s vremena na vreme vraćati. Ali da li je to sve za danas, u tom trenutku? Ovo je moj doživljaj dela, pa ću reći da jeste, ali u knjizi. Da li je Sabo nastavio? To ne znamo, ali možemo da se nadamo da je na dobrom putu.

 


Ocena: 5/5

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s